Где си ти
Кад стрмим путем развали се камење?
Кад дисање прерасте у незахвално дављење?
Кад са главе старог оца отпадне седа коса?
Где си кад по врелом угљу хода нога боса?

Да ли те облаци чувају од буке земље и људи?
Да ли те скривају од муке невине ли ћуди,
Мајке у оковима и деце слободне да горе?
Пазиш ли на нас као и сунце пре зоре?

Ту си ти,
У дрвећу које је камење развалило,
У гркљанима нашим где се безречје настанило,
У кожи сувој, изједеној од хладноће;
Ту си кад се киша спусти и кад падне зрело воће.

У буци чујеш да тапшу кад им се споје шаке;
Пребиваш у чемерном миру сваког сна и раке
И ти си ватра која све заплени, па у пепелу пусти.
Ти си...