Један зец се веома истицао својом брзином, да су многи почели да га посматрају као будућег шампиона. Он сам је, наравно, био свјестан своје способности и често је трчао, надајући се будућим успјесима у маратону.
Међутим, када је поодрастао и дошло вријеме за прву трку, зецу није дозвољено да учествује у трци. Није чак могао ни да приђе стази, па се није ни квалификовао.
Трка је имала само једног учесника, па он није морао ни да се квалификује. Тај тркач је била једна корњача, а будући да није било других такмичара - корњача се, без журбе, лагано кретала ка циљу. Када је, напокон, прешла линију циља, сви су јој аплаудирали и славили је као великог шампиона и врхунског маратонца.
Послије тога, за корњачу су се само ређали успјеси и она је чак стекла и спортску пензију.
Зец је, са друге стране, пао у заборав. Нико о њему није ни причао, нити је он ишта постигао у животу. Када би неко пред њим поменуо шампиона - корњачу, он би рекао да је он много бржи од ње и да се она никада не би могла мјерити са њим. Тада би зецу обично одговорили да он не може да се пореди са корњачом, јер он никада није ни учествовао у некој трци, док је корњача у многим тркама побјеђивала (као једини учесник). Зеца би расправа са незналицама толико изнервирала и деморалисала да је он у једном тренутку престао чак и да говори о тркама.
Када је зец послије много година умро, нико му није ни дошао на сахрану. Закопан је у необиљежен гроб, са многим другим безначајним животињама.
Када је корњача умрла, сва бића из шуме су јој, као великом шампиону, дошла на сахрану. Из поштовања према преминулом врхунском спортисти, одредили су и стипендију њеној дјеци и обезбиједили им радна мјеста у министарству спорта.
© All Rights Reserved