Toplo vece pod zvezdanim nebom,
Mesecina obasjala lice bledo,
Sedela je ona u tmini tiho
Dok joj je smedju kosu viorio vihor

Njeno se srce lomi na delice
Kada je cula iza se' kikot
Bolela je dusa, venulo je cvece
Kada je shvatila, da ce joj njen voljeni oduzeti zivot

Stoji mirno, u smrt gleda
cuje glas hladniji od leda
kako i da zaboravi safirne oci
koje bi joj pravile drustvo citave noci

Oblaci tamni, mesec prekrili sjajni
a dva srebra, daju pogled oprostajni
Ne gledaju one ni jedne druge
Izvinjavaju se sopstvenim ocima tuge

I kada napokon za poslednju zelju pita
Ona cuti, i ne pozele nista
Umesto toga pocinje da prica:

Nekad si mi znacio zivot
Opasnost, to si sada
Tada si bio mog srca pilot
Sada si samo stranac mog napustenog...