Toplo vece pod zvezdanim nebom,
Mesecina obasjala lice bledo,
Sedela je ona u tmini tiho
Dok joj je smedju kosu viorio vihor

Njeno se srce lomi na delice
Kada je cula iza se' kikot
Bolela je dusa, venulo je cvece
Kada je shvatila, da ce joj njen voljeni oduzeti zivot

Stoji mirno, u smrt gleda
cuje glas hladniji od leda
kako i da zaboravi safirne oci
koje bi joj pravile drustvo citave noci

Oblaci tamni, mesec prekrili sjajni
a dva srebra, daju pogled oprostajni
Ne gledaju one ni jedne druge
Izvinjavaju se sopstvenim ocima tuge

I kada napokon za poslednju zelju pita
Ona cuti, i ne pozele nista
Umesto toga pocinje da prica:

Nekad si mi znacio zivot
Opasnost, to si sada
Tada si bio mog srca pilot
Sada si samo stranac mog napustenog grada..

Ko razdvojene senke ziveli su sami tada Svako svojim putem
I svako se svome nada
Nedelje i meseci prolaze, i nove
godine dolaze,
ali plavetnila ne zaboravljaju,
sta se desilo toga dana,
kada je tamnokosa otisla besna
i uplakana

Ne bese mu jasno
O cemu govori
Ali dogadjaj je bio u veceri kasnoj
A ona i dalje cisto zbori:

Posle toliko godina
Ostajem tvog srca robinja
Zato se i nadam da pamtis dva oka od srebra
Dva oka devojke, koju si upoznao petog decembra
Nadam se, da prepoznajes tu devojcicu bledu
Devojku koji si jednom, upoznao na ledu..

Razara metak njene grudi
Cak i fontana na trenutak cuti
No dobija crvenu boju na kraju
Ljubavni tragovi nijansu bistroj vodi daju

Kasno shvata sta preprica ona
Ispusta pistolj od cuda i bola
Da joj je samo dopustio da zavrsi pricu
Sada bi sedeli i promatrali mesecinu

Te veceri bolne on pada na kolena
Od tuge ne oseca ni sopstveno srce
Ostaje tako do jutra
No na njegovu stranu ne staje ni sunce

Ali otisla je, nece doci
Ni ove, a ni sledece noci
Suze preplavljuju njegove oci
On se moli, ali zna da se vratiti nece
Nestaje ona, a za njom umire cvece..