U cik zore
Kad se osmehne sunce
Ono obasja
I jedno drveno srce

Duboko u šumi
Gde se uzdiže hrast
Još dve duše
Su pronašle spas

Sedeli bi dvoje
Pod drvetom danima
Ali uspomene svoje
Prekrili su lažima

Pozdraviše se jednom
Od drveta nežno
Zaboraviše dvoje
Na to drvo večno

Prolazi godina
Bez šume, bez hrasta,
Hrast ne zaboravlja
No razume i prašta
Nada se
da će jednom opet doći
Bilo kad svane
Bilo u noći

Ali njih nema
Vratiti se neće
Od drvenih suza
Pojavljuje se cveće

Ali ni šuma više
Pomoći ne može
Ni šuma više
Ne vadi bodeže

Ali drvo i dalje pati
I dalje se nada
Dok njegovo ubogo lišće
Počinje da pada

Odlučiše ipak jednom
Da posete šumu
No njihov postupak
Već biva kažnjen
Kada dvoje videše
Kako hrast obuhvata plamen..

I ta njihova tuga
I ta njihova secanja
Pratiće ih svuda
I ostaće večna

Hrast će nestati
Jednom za svagda
No njegova ljubav i dobrota
Neće izbledeti nikada..